U radu sa trauamam jako je bitna podrška, razumevanje i saosećanje. Ljudi vole da shvate šta im se desilo i dolaze do uvida, pričaju o tome. Međutim uvid nije dovoljan da se njihovo stanje promeni. Podrška nije dovoljna da oni izađu iz uloge žrtve.
Osnovni pristup u radu sa traumama je rad na resursima. Resursi su jako bitni u prevladavanju trauma, a naročito resursi u samom telu traumatizovane osobe. Osobe koje prežive traumu često gube nadu i osećaju se bespomoćno kao žrtve. Izlazak iz uloge žrtve i vraćanje nade je osnovno za njihov oporavak.
Traumatizovane osobe mogu da shvate da nisu žrtve, mogu to sebi da kažu i sl. međutim prate ih telesna stannja i simptomi koji ih stalno vraćaju u tu ulogu koliko god da žele da pobegnu od nje. Jer su oni žrtva svog telesnog funkcionisanja koje je drugačije posle traume. Traumatizovane osobe ostaju u refleksnom sistemu reagovanja koji svakom od nas pruža dosta snage jer je povezan sa instinktivnom prirodom, i pokušavaju da se sa malo snage koju njihove svesne kontrole imaju izbore sa jakim porivima instinktivne prirode koji se pojavljuju naročito u prisustvu okidača. Tada oni ostaju žrtve tih poriva i osećaju se kao žrtve, a takođe počinju da se plaše i razvijaju jake strahove i izolaciju. U takvom stanju ne postoji ni nada da će im biti bolje ili izgube nadu da ikada više mogu da budu dobri ljudi.
U trenutku traume svi reaguju instinktivno i imaju mogućnost za flight, fight i freeze. Instinktivna priroda nas štiti od smrti, omogućuje nam da preživimo ili umremo najbezbolnije moguće. U trenucima traume ego je disociran i tek kasnije se vraća i počinje da osuđuje ili morališe. Zbog toga je rad na telu izuzetno značajan kod traumatizovanih osoba.
Koraci u radu sa šok traumama (PTSP)
1. Dovesti klijenta u “sada i ovde”, u kontakt
2. Simptomi u ovde i sada:
* razumeti šok trauma reakciju
* razumeti telesni ego i telesne strategije
* socijalno povezivaje u svakodnevnom životu
* razvijanje resursa u ovde i sada
* kreirati sigurno mesto, sigurne ljude u “sada i ovde”
3. Kriza prouzrokovana šokom, koji deo šoka nije oslobođen pošto se šok dogodio?
4. Jezgro šok traume – strategije upravljanja peak-om; rad sa jezgrom šoka
5. Kako će se život nastaviti sada; kulturalne i ritualne strategije
Veće Ja se sastoji od:
1. instinkata
2. automatskih veština
3. znanja naših predaka – kolektivnog znanja
4. duhovne komponente – principa Nade
Telesni ego se razvija od perioda pre rođenja do oko 4. godine – i zapravo nije moguće zaista se osloboditi i promeniti razvojnu traumu ovog uzrasta bez rada na telu. Telesni ego je prvi utvrđeni aspekt ega, kroz koji doživljavamo svet, uz pomoć telesnih čula i psihomotornih iskustava.
Individualni ego počinje da se razvija od oko 2 godine, i ne mogu se promeniti problemi ovog aspekta ega bez upotrebe jezika, znanja i razumevanja. Još uvek se može raditi i na telu, i to izgleda mnogo lakše jer je razvoj ovog ego aspekta takođe jako povezan sa novim pokretima – ali trebalo bi uključiti jezik i komunikaciju. Individualni ego se razvija kroz proces individualizacije i osamostaljivanja. On igra značajnu ulogu pri otkrivanju da smo mi individua, i da smo kao takvi različiti od drugih individua.
Kada se radi sa egom uloga ne mora se raditi sa telom. Rad sa jezikom je najvažniji jer ego uloga ima mnogo veze sa razumevanjem osobnog polazišta, normi i vrednosti i društvenog porekla. Da bi se integrisali ishodi, naravno da je lakše ako se koristi i telo. Ali to nije neophodno sa elementima ovog ego aspekta. Ego uloga se počinje razvijati kada napunimo tri godine. Od tada pa nadalje možemo usvajati uloge i upotrebljavati ih u društvenim okolnostima. Idealno, ova nova veština se razvija zbog osećaja senzacije saznanja ’’da sam ja u svome telu’’, i u shvatanju sebe kao odvojene individue.
Tri aspekta ega su integrisana u zdrav razvoj ega.
Četvrti ego aspekt je opservirajući ego, i način na koji radimo s njim zavisi od problema. Ako je problem u egu uloga, opservirajući ego zahteva znanje, podučavanje i razumevanje, tako da osoba obraća pažnju na to kako je prihvaćena – i da li je prihvaćena na način koji je planiran. Ako je problem u individualnom egu moraju da se izmešaju telo i um. Pod ovim se podrazumeva da se moraju motriti osobine emocije, namere i akcije (uključujući mimiku, glas, ulogu i pokrete) – i posmatrati kako to utiče na drugu osobu. Istovremeno treba osećati sopstveno telo i verbalizovati ono što se oseti. Ako je problem „samo“ sa telesnim egom, mora se koristiti telo da bi se dobila veća „animalna osnova“ u opservirajućem egu – ne samo fizički dodir, već takođe treba dozvoliti klijentu da ga oseti. Dete mora neprestano da oseća telo i emocije u telu. Ovo izgrađuje osnovu tela, koje onda funkcioniše kao spremište za sve emocije, izgradnju energije i impulsa. Opservirajući ego ima ulogu koja doprinosi ostalim trima aspektima. Na ovom nivou, mi možemo posmatrati šta radimo dok to radimo. Opservirajući ego nastaje razlučivanjem sadašnje telesne svesnosti od nekadašnje telesne svesnosti.
Različiti delovi našeg ega imaju različit kapacitet u podnošenju stresa. Telesni ego je deo našeg ega koji se razvija prvi, mnogo pre nego što govorni jezik postaje dostupan. Moždano stablo i limbički sistem su aktivni delovi mozga pri funkcionisanju telesnog ega – to su funkcije mozga koje delimo sa sisarima. Telesni ego je čvrsto povezan sa instinktivnim i emocionalnim reakcijama. Bodynamic sistem je formulisao teoriju o 3 nivoa emocionalnih odgovora. Tri nivoa su instinkti, emocije i osećanja, koji aktiviraju tri različite oblasti mozga. Instinkti su povezani sa moždanim stablom. Ove reakcije delimo sa reptilima, i one se aktiviraju u situacijama u kojima je pitanje života i smrti ili sličnim intenzivnim situacijama. Emocije su povezane sa limbičkim sistemom. Ove reakcije delimo sa sisarima koji žive u čoporima. Bazične emocije pretstavljaju zdrave biološke reakcije – imaju svrhu regulacije interakcije unutar čopora. Ovo stanovište dele i druge psihološke teorije koje takođe vide emocije kao biološki potencijal. Osećanja su povezana, prema Bodynamic teoriji, sa korteksom. Ona pretstavljaju mešavinu energije jedne ili više bazičnih emocija kombinovanih sa mislima i maternjim jezikom. Npr., “ja sam frustriran” može značiti ekspresiju besa i/ili tuge.
Pri jakom stresu jako su nam potrebni resursi iz ovog “primitivnijeg” dela ego funkcionisanja. Telesni ego je deo našeg ega koji je najsposobniji da ostane u sadašnjosti i aktivan u jakom stresu. Što je jači telesni ego, bolji je kapacitet za prevladavanje, on uzemljuje i deluje tokom jakog stresa – i doprinosi ponovnom nalaženju orijentacije u budućnosti. Specifični trening u telesnim senzacijama, uzemljenju i telesnom sadržavanju je efikasan metod povećanja strategija prevladavanja dostupnih individui u jakom stresu. Ove strategije prevladavanja mogu pomoći u upravljanju sopstvenim stres reakcijama i onim koje srećemo kod drugih osoba – i mogu sprečiti nastajanje sindroma izgaranja. Sindrom izgaranja je najčešće rezultat preplavljujuće velike količine stresa – koji se podnosi sa nedostatkom strategija prevladavanja.
Autor: Jelisaveta Rogošić