Danas se dosta nastoji na isticanju individualnosti i individualizma u psihologiji. Nastoji se toliko da se često u okviru idiografskog pristupa individualizam zloupotrbljava, što iz neznanja, što iz otpora prema mnogim temama koje potiču i iz našeg kulturalno-moralnog nasleđa. Ovo se često dešava i zbog toga što se na čoveka ne gleda celovito, pre svega kao na jedno živo biće, koje se stalno menja u toku svog životnog ciklusa. Ali da bismo mogli razmatrati životni ciklus uopšte potrebno je čoveku priznati život i njegovo pravo da živi, a ne samo pričati o tome. Kako jedna osoba koja ne može u potpunosti da prihvati život u sebi može da prihvati životnost drugog ljudskog bića? To se odnosi i na psihologe, čija je profesija po tom pitanju vrlo delikatna. Da bismo sagledali čoveka ne smemo izostaviti nijedan nivo njegove egzistencije kao ni integraciju tih nivoa. Ti nivoi se tiču čoveka kao biološkog, psihološkog, socijalnog i svesnog i svrhovitog bića.
Čovek prvenstveno postoji kao biološko i fiziološko biće. Najvidljiviji i često zapostavljan i osporavan njegov deo je telo, materija od koje je sačinjen, koja funkcioniše kao i sve ostalo u prirodi po principu materije koju prožima energija, koja prelazi u enegriju i vraća se u materiju. Naša biološka egzistencija, od koje uvek treba poći, u suštini predstavlja prirodnu, savršenu “borbu” protiv entropije. Mi gubimo energiju, ali isto tako je nadoknađujemo dobijanjem informacija. Kvantna fizika se bavi pitanjima prelaska elektrona u fotone i fotona u elektrone i antielektrone, kao i pitanjima vezanim za ponašanje različitih vrsta čestica. Ali ako pristupamo ljudskom telu elektroni i njihovo ponašanje su najbitniji jer oni predstavljaju nosioce informacija u ćelijama u okviru sistema. Na taj način naše telo funkcioniše kao savršeni sistem otvoren prema spoljašnjem svetu i u povratnoj sprezi sa spoljašnim svetom. Zakoni koji vladaju u prirodi na ovom nivou su jednaki za sve nas.
U zavisnosti od ostalih nivoa ljudske egzistencije, rezultati ovih zakonitosti mogu biti različiti za svaku osobu. Ti rezultati ne moraju biti dobri, ali ne znači da oni sami po sebi od strane stručnjaka smeju biti tretirani kao odlike individue koje čine njenu individualnost. Da bi čovek uopšte mogao da bude i postane, a samim tim i ostane individualno biće, mora, pre svega, nadoknađivati onu energiju koju izgubi i biti u potpunosti svestan toga. Ta svesnost se odnosi na svesnost o sopstvenom telu i procesima u sopstvenom telu. Bez te svesnosti dosta energije ostaje zarobljeno, sopstvena psiha nespoznata, a samim tim i baza za izgrađivanje individualnosti osobe. Naše telo predstavlja najbolji, a takoreći i jedini pravi test realnosti. Ljudi najčešće testiraju realnost pomoću drugih ljudi, njihovih reakcija, njihovog mišljenja, ogledaju se u njima. Ali šta vredi jednom čoveku što će testirati realnost pomoću drugih, kada ga to vodi psihosomatici, bolovima u različitim delovima tela i sl. Čovek prvo mora da ponovo nauči da sasluša sopstveno telo, pa tek onda da testira realnost i pomoću drugih osoba za koje bi svakako bilo idealno da i same umeju da saslušaju svoje telo. Kako mi znamo da nam je loše ili da smo srećni? Kako znamo da smo se zaljubili? Ne možemo reći, i pitanje je da li bi bilo normalno da kažemo da smo se zaljubili samo zato što su nam drugi to rekli. To ćemo znati po “leptirićima u stomaku”.
Deca imaju vrlo lepe načine upoznavanja svog tela i smeštanja različitih senzacija i emocija u različite delove svog tela. Šta odgovoriti detetu koje kaže da je uradilo nešto zato što mu je njegov stomak to rekao? Da li to treba prihvatiti kao prirodan proces doživljavanja i zdravog nastojanja da dete testira realnost pomoću svog tela i prihvata svoje telo kao postojeću realnost ili to treba osporavati i govoriti mu da stomak ne može da govori? Šta je sa stomacima odraslih? Da li su i kada njima njihovi stomaci prestali da govore bilo šta? Da li stomak odrasle osobe treba da se napreže do dobijanja čira, da bi ga odrasla osoba čula? A pitanje je da li će ga i tada saslušati. U našoj sredini i to naročito u manjim mestima, ljudi, kao i lekari imaju ružnu naviku. Kada se kaže nekoj osobi da je bol koji oseća ili slično psihogen, njoj je “lakše”. Dobro je da nije “bolesna”. I uvek ostane na tome. Niti ta osoba pokuša da kontaktira psihologa da shvati šta joj je, niti se lekari trude da je posavetuju da ode kod psihologa.
Upoznavanje sa procesima u telu ne treba da podrazumeva znanje o dešavanju najsitnijih biohemijskih reakcija i svakog jedinjenja koje u njima učestvuje. Ova znanja mogu biti korisna i zanimljiva nekim osobama i više treba da predstavljaju stvar posebnog interesovanja, nego obaveznog znanja. Ali psiholozi obavezno treba da znaju najosnovnije procese i ono što je suštinski najbitnije za njihovu profesiju i zdravo funkcionisanje – šta i na koji način naše telo govori nama samima i šta tela drugih osoba komuniciraju o tim osobama.
Danas se mnogo više obraća pažnja ne neverbalnu komunikaciju nego ranije. To je svakako pohvalno, jer neverbalna komunikacija predstavlja, filogenetski stariji izraz komunikacije i oblik komunikacije sa kojim dolazimo na svet. Telo je savršeni instrument izražavanja i doživljavanja i preverbalna iskustva su često bitnija od verbalnih, jer predstavljaju susret sa nečim što je novo i nepoznato. To ne znamo komunicirati ni na jedan drugi način osim telom u periodu dok smo bespomoćna malena stvorenja. Ako odrasli zaborave da slušaju svoje telo ne mogu čuti ni telo svog deteta na pravi način, a samim tim ne mogu biti responzivni. Pošto telo pamti, a nervni sistem ima svoj razvojni tok, ta strašna iskustva na početku života mogu trajno uticati na život osobe, ali je nemoguće razumeti ih i raditi na njima bez poznavanja tela i telesnih procesa. Priroda mnogo toga radi sama, ali sadašnji način vaspitanja umnogome može ugroziti njen “posao”.
Psihologija nosi ime nauke o duši. Ali duša se prikazuje kroz telo, i pomalo religijski rečeno, telo je hram duše. Psiholozi bi to trebali što pre da shvate i to vrlo ozbiljno. Što pre to shvate, moćiće da pomognu procese prave individualnosti i kreativnosti kod ljudi, a ne da dozvole da se ovi termini danas koriste često kao nadoknada kompleksa niže vrednosti i da slepo prihvataju različitost ljudi tamo gde ta različitost ne predstavlja spontani izraz ljudske životnosti.
Autor: Jelisaveta Rogošić