Prepuštanje emocijama


U telesno-psihoterapijskom radu radimo na biološki i psihološki dubljem nivou razumevanja, u odnosu na druge psihoterapijske modalitete. Radimo sa jezikom izraza lica i tela. Tek kada „osetimo“ klijenta u stanju smo da ga shvatimo. Тo znači saznaјemo koja je emocija izražena u njemu, primamo informaciju o tome šta se u njemu dešava, šta može da se odigra, a šta ne može. Nema nikakve razlike u tome jesu li emocije promenljive i aktivne ili nepromenljive i potisnute. Prema Rajhu klijentovi izražajni pokreti dovode do nenamerne imitacije u našem sopstvenom organizmu. Na taj način empatijski razumemo šta se dešava u klijentu. Kako svaki pokret otkriva emocionalno stanje, izražajni jezik lica i tela postaje osnovno sredstvo za komunikaciju sa klijentovim emocijama. Prema Rajhu naš zadatak kao telesnih psihoterapeuta je da omogućimo ljudskom organizmu da odustane od svog mehanizma suzdržavanja i da stekne sposobnost da se preda: “dokle god se dva embrionalna kraja tela savijaju prema natrag umesto da se savijaju napred jedan prema drugome, organizam će biti nesposoban da se preda bilo kakvom doživljaju, bilo radu ili zadovoljstvu”. Pošto muskularni oklop sprečava svaki oblik predaje i uzrokuje sputavanje životne funkcije, naš je prvi zadatak da rastvorimo oklop. Samo uklanjanjem mišićne ukočenosti može se ostvariti cilj prepuštanja. On se ne može postići ni na koji drugi način. Kada se muskularni blok razreši, sve se više pojavljuje kretanje koje izražava predavanje, zajedno sa strujanjem radix-a i telesnim senzacijama. Svaki sledeći nerazrešeni muskularni blok duž vertikalne ose tela sprečava dalje predavanje. Prema Rajhu “čim je pokret koji izražava predaju sprečen oklopljenim blokom, impuls za predavanje se pretvara u razarački bes”.

Prepustanje emocijama

Prepustanje emocijama

Kada govorimo o osećanjima, možemo diferencirati sledeće faze procesa osećanja, u skladu sa Rajhovom orgastičkom formulom:

  1. Javlja se potreba
  2. U telu se javlja uzbuđenje
  3. Osećanje se identifikuje, dolazi u svest
  4. Dolazi do ekspresije tog osećanja
  5. Dolazi se u kontakt i komunikaciju sa nekim drugim.
  6. Zadovoljenje
  7. Vraćanje u centar tj. separacija

U svakoj fazi ovog procesa može doći do kočenja ili blokade. Nekada nismo svesni potrebe, nekada ne možemo da izađemo na kraj sa uzbuđenjem ili ga potpuno blokiramo. Neke osobe ne mogu da identifikuju emociju i nisu svesne da se emocionalni proces odigrava u njihovom telu, neke ne mogu da je iskažu. Ponekada je osobama teško da pokažu svoje emocije pred drugima i da ih usmere ka drugima. Često se dešava da osobe ostanu „zaglavljene“ u ovom obrascu komuniciranja i ne dožive zadovoljenje. Čak i kada dožive zadovoljenje, vraćanje u centar može biti izuzetno problematično ili izostaje zbog sržno blokirane neprihvatljive emocije.

Da bi klijenti postali svesniji toga šta čine, misle i osećaju, i da bi se zaista uključili u život sa osećajem za izbor i telo-um integraciju, većini je potrebno da se fokusiraju na to šta misle i rade sa svojim osećanjima. U našem društvu, se još uvek malo shvata značaj emocija za ispunjeno i funkcionalno življenje. Ciljevi rada na osećanjima su da oslobodimo i povratimo kapacitet za osećanja.

Mi želimo da ljudi postanu sposobni da se prepuste osećanjima i vegetativnim aktivnostima. Telo se pokreće i vegetativni proces raste potpomognut pokretima tela. I konačno dolazi do prepuštanja vegetativnoj aktivnosti koja preplavljuje telo i koja se onda predvodi u telesne pokrete. To je prepuštanje vegetativnom. Telo nije pasivno za prepuštanje i prepuštanje ne znači pasivnost. Potpuno prepuštanje podrazumeva prelazak na bezvoljan nivo telesnog funkcionisanja kada se javljaju mišićne konvulzije, radix teče slobodno kroz telo i emocija se spontano izražava. Pulsacija radixa je slobodna, i ulazna i izlazna faza su upotpunjene, punjenje i pražnjenje su uravnoteženi.
Izuzetno je bitna svest o samoj emociji i emocionalnom procesu koji se odigrava u klijentu. Klijent može da doživi neku emociju bez svesti o tome šta se dešava u njemu. Dešava se i da zaustavi emocionalni proces u telu i počene da razmišlja i verbalizuje sadržaje misli. Nekada dođe samo do motornog pražnjenja emocije, dođe do ekspresije, ali klijent nema nikakvu svest o tome šta se dogodilo sa njim i u njemu. Vrlo često se u toku oslobađanja emocija i razvijanju sposobnosti za predavanje emocijama javlja strah. Strah uvek može da zakoči prepuštanje i izražavanje emocije, kao i otvoreno komuniciranje emocije sa drugim osobama. U toku rada sa klijentima ako se javi strah vrlo je bitno prvo raditi na njemu pa tek onda nastaviti rad na predaji emocijama i oslobađanju blokada.

Kontakt sa klijentom i pomoć u prevazilaženju straha od prepuštanja emocijama jedan je bazični i dugačak proces oporavka ljudskog organizma od stalnog suzbijanja emocija. Poverenje koje se uspostavlja tokom psihoterapijskog odnosa sa klijentom produbljuje se, razvija i povećava sa prevazilaženjem ovog straha. Bazično poverenje u odnosu psihoterapeut-klijent izuzetno je lekovito i pomaže klijentu da postigne cilj prepuštanja emocijama. Reakcija psihoterapeuta koji prihvata klijentovo aktuelno stanje i nivo oslobođenosti odnosno zakočenosti procesa osećanja doprinosi većem poverenju i lakšem prevazilaženju straha.

Psihoterapeut u toku telesno-psihoterapijskog rada na oslobađanju emocija i predaji emocijama ima višestruki zadatak koji podrazumeva visok nivo životne energije, svesnosti, samopraćenja, opservacije, empatije i korišćenje kontratransfera. Potrebno je pre svega opservirati i pratiti proces u samom klijentu, potpomoći ga u svakom trenutku adekvatnim psihoterapijskim tehnikama, potpomaganjem radix disanja i specifično dodirom. Pored opservacije potrebno je klijentu obezbediti kontakt, pre svega kontakt očima. Za to vreme psihoterapeut treba da prati sopstveni emocionalni proces u telu, da bude povećane telesne i emocinalne svesnosti i ima jasnu predstavu na osnovu neverbalnih signala kuda klijentov proces ide, u kom trenutku dolazi do kočenja, kako sam psihoterapeut doživljava tu situaciju i šta oseća, i koristeći sopstveni kontratransfer pomogne klijentu da shvati posledice sopstvenog emocionalnog funkcionisanja. Otkrivanje psihoterapeuta svakako mora da bude uvremenjeno i adekvatno izbalansirano. Psihoterapeut takođe treba da shvati i razume šta je to što je klijentu potrebno i da prepozna klijentove autentične potrebe koje zadovoljene, mogu da dovedu do prepuštanja emocijama, prevazilaženja straha, i separacije klijenta od maladaptivnih načina funkcionisanja prouzrokovanih nemogućnošću prepuštanja emocijama. Empatija je izuzetno važna kada je u pitanju prepoznavanje autentičnih potreba klijenta. Jedna od osnovnih početnih strategija u radu na prepuštanju emocijama jeste uvođenje klijenta u kontakt sa sobom, odnosno centriranje.

Sopstvene autentične potrebe koje se nlaze na samom početku procesa osećanja i blokiranja neprihvatljivih emocija, klijenti često ne prepoznaju, nemaju svest o njima. Visok nivo frustriranja tokom života i traumatska iskustva otežavaju prepuštanje emocijama, čak i pored prepoznavanja autentičnih potreba. Psihoterapeut ima težak zadatak da pored maladaptivnih sržnih odluka i automatizovanih mehanizama odbrane na telesnom i psihološkom nivou, dovede klijenta do same emocije i zatim mu omogući da se oseti sigurno da joj se prepusti. Ovo psihoterapeuta čini svedokom otpora pre svega samopriznavanja stvarnog statusa klijentovih patnji i ne baš lepih zarobljenih emocionalnih odgovora na pređašnje životne okolnosti.

Kontakt sa klijentom tokom prepuštanja emocijama je jedan od najznačajnijih i najspecifičnijih instanci telesno-psihiterapeutskog rada na osećanjima. Sam kontakt može da se dešava na različitim nivoima. Pre svega dodir igra značajnu ulogu u otvaranju poverenja između psihoterapeuta i klijenta. Dodir olakšava relaksaciju i umnogome podstiče samu predaju emociji. Kontakt očima omogućuje praćenje razvoja emocionalnog procesa od početka do kraja. Kada se svi blokovi duž vertikalne ose tela otvore emocija koja se nalazi u klijentu i koju klijent izražava ogleda se u klijentovim očima. Gledanje u oči i pokazivanje emocije očima dok psihoterapeut prihvata to što se dešava u klijentu i sopstvenim pogledom izražava prihvatanje, jedan je od najfinijih i najviših nivoa komunikacije emocija između dve osobe.

Jedna od najznačajnih razlika telesno-psihoterapijskog rada u odnosu na druge modalitete psihoterapije jeste mogućnost neverbalnog rada koji podrazumeva potpuni boravak u sada i ovde u sopatvenom telu bez uplitanja mišljenja i verbalizovanja sadržaja dok se emocionalni proces odvija. To omogućuje razvijanje emocionalne predaje od početka do kraja bez ometanja od strane misaonih procesa, kao i koncentracije na asocijacije, ruminantna pitanja i sadržaje.

Kako bi došlo do prepuštanja emociji izuzetno je bitno obratiti pažnju na telesne splitinge klijenta. Integracija čitavog tela po segmentima, kao i integracija telo – glava i integracija leve i desne, gornje i donje, ili prednje i zadnje strane tela igraju bitnu ulogu u prepuštanju emocijama. Emocija ne može da se razvije i iskaže ako je lokalizovana samo u određenoj zoni tela, potrebno je da se „raširi“ radijalno po čitavom telu kako bi mogla sposntano da se izrazi i komunicira sa drugima. Pošto muskularne tenzije uvek komuniciraju da li je neka emocija slobodna ili blokirana psihoterapeut uvek može da ima uvid u to šta se dešava u klijentu, a na osnovu klijentovog izveštaja i samodoživljaja da ima uvid u klijentov uvid šta se dešava u njemu. Na osnovu ova dva uvida počiva dalje planiranje strategija za prevazilaženje klijentovih problema.

Iskustveno rad na prepuštanju emocijama doživljava se kao težak, ali veoma oslobađajući. Potrebno je dosta hrabrosti da bi se došlo do suočavanja sa onim što se stvarno dešava u samoj osobi. Teško je prepustiti se nečemu od čega se beži jako dug vremenski period. Takođe nije lako održati samu prepuštenost emociji jednom kada dođe do samog prepuštanja, jer mogu da se pojave sreća zbog uspeha i misli koje prekidaju sponatne telesne procese emocionlne predaje. Jedna od najtežih instanci jeste prepuštanje dubokoj emociji u kontaktu sa drugom osobom. Iako je to iskustvo izuzetno, posebno, donosi veliko rasterećenje, količina straha pred komunikacijom emocije i jasnim izražavanjem emocije u kontaktu je takođe velika. Prevazilaženje ovog straha podrazumeva izuzetan nivo motivacije i upornosti.

Autor: Jelisaveta Rogošić