Ova dva pojma se odnose pre svega na svesnost. Svesnost nije isto što i svest. Svest je stanje i odnosi se na duži vremenski period, traje. Svesnost se više odnosi na trenutak, to je trenutna funkcija uma koja nam omogućava da se u svakom trenutku snalazimo u svetu oko sebe i pravilno reagujemo u raznim trenucima odvijanja određenih situacija. Naša svesnost nije obuhvatna, ona vremenom postaje selektivna i sužava se. Npr. dete kada uči da se penje uz stepenice ono obraća pažnju na svaki pokret i korak, osećaj ravnoteže i razne druge senzacije iz svog tela i spoljašnje stimuluse koji ukazuju na prostorni raspored «prepreka» koje savlađuje. Sve to izvodi sporo. Njegova svesnost je najveća kada obraća pažnju. Kasnije kako sve više i više vežba i stiče koordinaciju, ono ovaj pokrete izvodi sve bolje i brže i tada ne obraća pažnju na to što radi, ali ima svesnost o tome da se penje uz stepenice kad god to radi, ima svesnost o posturi. Na taj način njegova svesnost je sužena. Ono što ostaje kao mogućnost jeste proširivanje svesnosti voljnim obraćanjem pažnje na stimuluse iznutra i spolja.
Kada govorimo o telesnoj svesnosti, jasno je da se svesnost u tom slučaju odnosi na telo. Ona se pre svega odnosi na ono što se dešava u telu, različite senzacije koje mogu biti posledica samih dešavanja unutar samog tela ili mogu biti senzacije izazvane spoljašnjim stimulusima. Ali, i u ovom drugom slučaju telesna svesnost se odnosi na nešto što se dešava u samom telu, a što omogućavaju električne promene u nervnim vlaknima. Ono o čemu imamo svesnost su upravo senzacije u telu koje su posledica interakcije tela sa spoljašnjom sredinom koja se neprestano odvija. Telesne senzacije osim samog osećaja koji se stvara u telu podrazumevaju i postojanje predstave – npr. nešto me probada u stomaku, kao da mi bubice mile uz kičmu… Predstave nastaju kao posledica telesne svesnosti, i omogućuju integraciju senzacije i mentalne slike u jedinstven doživljaj – doživljaj telesne svesnosti. Prema Keliju senzacije su pre svega vezane za periferiju tela i često se mogu pomešati sa osećanjima. Naš osećaj tela zavisi još i od telesne šeme tj. neurološke reprezentacije tela u mozgu. Telesna šema je u globalu slična kod većine ljudi i predstavlja jednu opštu predstavu o sopstvenom telu. Svi su svesni koje delove tela imaju. Ali telesna šema je takođe promenljiva u zavisnosti od trenutka i u tom smislu varira u skladu sa telesnim ja čija je osnova. Nekada osoba nije svesna svojih nogu, nekada svojih ruku i sl. Iako ona zna koje ima delove tela, njena telesna šema u određenom trenutku se razlikuje od globalne predstave o telu. Uključivanje telesne šeme i predstave o njoj u telesnu svesnost je bitno zato što telesne senzacije ukazuju na onaj deo tela koji u određenom trenutku doživljavamo intenzivno, dok trenutna telesna šema ukazuje na one delove tela koje u tom trenutku doživljavamo umereno ili ih ne doživljavamo uopšte.
Emocije predstavljaju kretanje životne sile kroz čitavo telo. One podrazumevaju osećaj toka i odgovarajuće ekspresije kao posledice energetskih dešavanja u organizmu. Prema Keliju emocije su više vezane za srž tela. Emocionalna svesnost bi podrazumevala mogućnost registrovanja postojanja ovih tokova životne sile u njihovom pravom svetlu. Emocionalna svesnost ne mora biti povezana sa pražnjenjem emocije. Emocija može biti blokirana i neizražena, a da je osoba ipak bude svesna. Emocija obuhvata senzacije koje se dešavaju u telu i stvaraju određene predstave (srce mi je sišlo u pete). Ali one obuhvataju još nešto, tačnije funkciju mentalizacije. Dešavanja u telu i predstave o tome odgovaraju svesnosti o telesnim senzacijama. Svesnost o emocijama i emotivnim procesima podrazumeva i menatlizaciju, tačnije shvatanje značenja takvog iskustva i toka životne sile kroz telo. Da bi osoba imala razvijenu mentalizaciju potrebno je da prođe određeno iskustvo sa primarnom figurom. Kada je dete jako malo ono je žrtva svojih emocija i vegetativnih tokova. Ono sve izražava kako se javlja i doživljava jaku strepnju i strah od raspadanja pri neprijatnim doživljajima i iskustvima koji mu prolaze kroz telo. Kako sazreva detetov nervni sistem i napreduje kefalo – kaudalna i proksimo – distalna mijelinizacija nervnih vlakana, dete počinje da stvara i predstave. U početku dete komunicira sa primarnom figurom pomoću mehanizma projektivne identifikacije. Ako primarna figura može da sadrži, tj. kontejnira detetova nepodnošljiva osećanja i vraća mu ih u jednom prerađenom obliku dete postaje smirenije i smanjuje se njgova ontološka strepnja. Taj prerađeni oblik podrazumeva davanje značenja iskustvima i jakim impulsima i vegetativnim tokovima koje dete doživljava. Na taj način dete stiče funkciju mentalizacije, tačnije počinje da shvata šta mu se dešava, kapacitet da sadrži i mogućnost da odlaže reakcije. Kada osoba oseća izvesne senzacije u stomaku i ima određenu predstavu o njima ona može npr. da ih doživi kao tremu ili anksioznost ako je imala primarnu figuru sa kojom je mogla da ostvari kontakt na neverbalnom nivou i koja je mogla da da značenje tom njenom iskustvu, dok ona osoba koja to nije imala može ovo doživeti kao telesnu senzaciju i povezati je npr. sa nekim medicinskim problemom i disfunkcijom (psihosomatičari). Kapacitet za sadržavanje je jako bitan za sposobnost spoznaje sopstvenog iskustva i povezan je sa procesima svesnosti o sebi i drugima, za razliku od mehanizama odbrane. Kada dete raste ono počinje da razvija kognitivne funkcije i mišljenje, a zatim i funkciju evaluacije. Mišljenje i evaluacija mogu pospešiti emocionalnu svesnost, ali mogu predstvaljati i prepreku emocionalnoj svesnosti u zavisnosti koliko su u skladu sa samom osobom, a koliko su spolja nametnuti neprikladnim procesom socijalizacije.
Telesna svesnost podrazumeva svesnost o telesnoj šemi i telesnim senzacijama koje su posledica stimulusa iz unutrašnjosti tela i spoljašnje sredine. Obuhvata telesnu šemu, telesne senzacije i predstavu.
Emocionalna svesnost podrazumeva svesnost o emotivnom procesu tj. toku životne sile kroz telo i pravilno identifikovanje ovog procesa. Obuhvata telesne senzacije, predstavu, mentalizaciju, a kao faktore koji mogu imati dvostruko dejstvo – pozitivno i negativno – mišljenje i evaluaciju.
Autor: Jelisaveta Rogošić
