Komunikacija predstavlja osnovu terapijske razmene između klijenta i psihoterapeuta. Međutim, komunikacija se može ostvarivati na više nivoa, kao što se i informacije mogu primiti na više nivoa. Vi čujete, ali i vidite, ali i osećate. Čitav niz neverbalnih oblika komunikacije nastaje u interakciji dve osobe.
Psihoterapeuti različitih terapijskih modaliteta u svom radu koriste i telo klijenta kao resurs, međutim načini na koje se telo koristi varira od pristupa do pristupa. Nekada je terapeut sklon posmatranju i uklapanju neverbalnih poruka u verbalne sadržaje, a nekada se radu sa telom pristupa aktivnije i telo postaje jednako važan „sagovornik“. Na taj način terapeut neretko uspeva da ostvari čvršću terapijsku alijansu sa klijentom, jer mu na više načina pristupa, posmatra ga celovito i lakše dolazi do informacija iz više različitih izvora.
Terapijski pravac koji veliku važnost daje uključivanju i tela u psihoterapijski proces je telesna psihoterapija. Ono što razlikuje telesnu psihoterapiju od drugih pravaca je i korišćenje dodira u radu sa klijentima, a što je danas posebno važno, jer se javlja sve snažnija fizička otuđenost među ljudima. Etičnost dodira je tema kojom se telesni psihoterapeuti širom sveta aktivno bave, jer je pitanje granica i sigurnosti u radu sa telom ono što može biti ključno za terapijski proces, posebno u radu sa traumom. Uvek je neophodan pristanak klijenta za bilo kakav oblik dodira i prate se isključivo klijentove potrebe i granice. Moguće je takođe koristiti telo u radu i bez dodira, kao i praćenje klijenta putem opservacije telesnih senzacija i reakcija.
Zašto je drugačije sa dodirom? Postoji niz naučnih studija koje govore o promenama koje nastaju putem dodira, o hormonalnim reakcijama, kao i o smanjenju simptoma depresije nakon terapija koje su uključivale dodir. Dodir u terapijskom odnosu ponekad uči klijenta da razlikuje oblike i načine dodirivanja, da ponovo uspostavi poverenje putem dodira (takođe važno u radu sa traumom) i da pored onoga o čemu razgovara sa terapeutom – uspeva i da oseti razmenu. Naše telo je složen i međusobno povezan sistem koji procesuira događaje i doživljaje koristeći kompletan organizam, a ne samo izolovane delove. Zato je nemoguće pristupiti bilo kakvom psihološkom radu temeljno, a da ne obratimo pažnju na „skladište emocija“ – naše telo. Od prenatalnog perioda, pa do kraja našeg života, telo pamti osećaje i ima „sopstvenu memoriju“. Svaka emocionalna reakcija izaziva i reakciju naših mišića, naših organa, tako da vremenom oni postaju povezani sa određenim emocijama. Tako ćemo početi da izražavamo strah preko pritiska u grudima, bes putem stomačnih tegoba, stres putem jakih glavobolja, blokirani plač tegobama u grlu i preko niza drugih psihosomatskih reakcija. Polako telo postaje „oklopljeno“ i podeljeno, remeti se prirodan tok disanja i nastaju blokade koje nas polako odvode u bolest i pogoršanje tegoba.
Šta se dešava kada slušamo osobu, ali zatim slušamo i njeno telo? Dobijemo celoviti doživljaj strukture osobe, načina funkcionisanja, zakočenosti u određenim emocijama i reflektujemo celokupnu sliku klijentu. Pokrećemo telo na način koji omogućava ponovno uspostavljanje kontakta osobe sa sobom iznutra, proživljavanje emocija, kognitivnu obradu doživljenog i integraciju na jednom sasvim drugom nivou. Klijent postaje dublje svestan sebe kroz aktiviranje kompletnih resursa i uspeva da ostvari kvalitetniji odnos sa sopstvenim emocijama, kao i stabilniji kontakt sa realnošću.
Ali ono što telesni psihoterapeuti često ističu govoreći o principima telesnog rada – da biste zaista razumeli, morate iskusiti.
Autor: Elena Kuzmanović
